НОВОСТИ

Хитно Препоручујем Полемике Лажне вредности

Као гимназијалац и студент са великом пажњом сам прочитао нека од дела Солжењицина. Морам и овог пута указати на “тежак стил” Солжењицина, што и јесте мера талента односно доказ одсуства талента великог писца у делим Солжењицина.

Мишљена сам да Солжењицин није руски писац не само зато што није довољно осветлио највећи геноцид који су пучисти из 1917. године починили побивши 20 милиона Руса. То је само мањи део чињеница да је литерарни опус Солжењицина пре политички заказ/наруџбина којом је Запад рушио СССР величајући Стаљинске прогоне и минимизирајући злочине Лењина и његових пучиста, него збирка великог (руског) писца. У тој повести су приказани сви социјални ликови али само они који су преживели Лењинске погроме.

Интересује ме колико ћете књига продати. Ја ћу са вољом купити једну када допутујем из Москве ако остану у продаји.

Сврстати Солжењиницина у златну едицију са Достојевским, Гогољем, Чеховим, Толстојем – то је просто грех.

Али блискост Западној или Истичној власти  може да компензира отсуство сваког талента. Чак на Википедији можете наћи цитат: Больше: если бы Хрущёв именно в этот момент не атаковал Сталина ещё один раз — тоже бы не была напечатана. (Да Хрушчов управо у том моменту није поново атаковао Стаљина – ова прича – повест не би била одштампана”: лично је Хрушчов одобрио штампање Ивана Денисовича). Сада политички врх у социалистичком стилу покушава да удаљи слике Стаљина са војних парада 1941-1945. због његових греха који немају везе са Другим светским ратом у којем је он објективно предводио главног победника над нацистима. Преступе Стаљина свакако треба осудити али ваља осудити и оне још горе и веће које су починили Лењин и његови пучисти.