НОВОСТИ

Хитно Препоручујем Полемике Лажне вредности

ОДЛУКА БРОЈ 1 (антисрспког) Одбора за стандардизацију српског језика:

ПИТАЊЕ БР. 1

ОДБОР ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ
СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Одлука бр. 1
16. фебруар 1998. године
Београд, Ђуре Јакшића 9
Телефони: 183-175, 181-383, 635-590
Телефакси: 183-175, 182-825

Три питања и три одговора
Одбору за стандардизацију српског језика обратило се четворо заинтересованих људи с молбом да им се одговори на три следећа питања, да се реше три “ситнице језикословне”:

1. Дејтонским споразумом, на бившем српскохрватском говорном простору, “озваничен је”, уз српски и хрватски језик, и трећи идиом, такође назван језиком. Тај идиом добио је претпрошле године и свој правопис (1996), Правопис босанскога језика, чији је аутор Сенахид Халиловић. По нашем мишљењу, назив босански језик неодржив је у српском језику. Молимо Одбор за стандардизацију српскога језика да се изјасни о (не)постојању тог идиома, а нарочито о његовом имену.

2. Непотребно изостављено

3. Непотребно изостављено
Молбу су потписали просветни надзорници Анђелка Петрићевић, Милена Дорић и мр Јово Вуксановић, као и Радојко Гачевић, саветник министра просвете, који напомињу да “решавање језикословних ситница, по нашем мишљењу, не треба одгађати”.

Дајемо сва три одговора, с нормативним препорукама:
1. Најпре следи одговор на питање о називу трећег језика (трећег језичког стандарда, још у настајању) на подручју Босне и Херцеговине. Тај одговор, једини у овом случају, биће сасвим једнозначан.
1.0. Кад је реч о називу трећег језика у Босни и Херцеговини, признатог и Дејтонским споразумом (признатог имплицитно, онде где је реч о доношењу тог на четири језика, наспоразума босанском [Bosnian], хрватском [Croatian], енглеском [English] и српском [Serbian]), у српскоме језичком стандарду, за именовање тог идиома, може се препоручити само атрибут бошњачки (Bosniac).
Очигледно, назив језика неопходно је ускладити с именом новопризнатог народа (Бошњаци/Bosniacs), јер нема разлога да у српском језику име тог народа и назив његовог језика буду у раскораку, који уноси забуну и изазива оправдану забринутост.

Образложење

1.1. Оба придева (атрибута, ктетика), босански и бошњачки, у складу су с творбом речи у српскоме језичком стандарду. Оба стоје у вези с топонимом (називом места, области, територије) Босна, којем претходи истоветан хидроним (назив водотока) – (река) Босна, односно с етницима (називима становника села, градова, области) – Босанац (досад јако чест, искључиво са завичајним, “земљачким”, значењем) и Бошњак. Реч Босанац изведена је од морфеме Бос(а)н + суфикс -ац, а Бошњак од Босн + суфикс -јак. И Босанац и Бошњак често се јављају као презимена миграната из Босне у друге пределе.

1.2. Оба придева могу стајати уз именице, бошњачки ређе (нпр. босанске планине, босански градови, итд., али, однедавно, бошњачки народ а, у складу с овом препоруком, и бошњачки језик). Током рата који је вођен у Босни и Херцеговини у раздобљу 1992–1995. политичке снаге и интелектуалне елите у делу становништва БиХ одлучиле су да се муслимани/Муслимани – које је бивши атеистички режим завршних 60-их година овог века прогласио народом, што је за последицу имало и правописну интервенцију у тадашњем српскохрватском језику (Муслимани) – прозову Бошњацима. С обзиром на социолингвистички распад српскохрватске (стандардно)језичке заједнице, те исте снаге сматрале су да муслимани/Муслимани/Бошњаци не могу задржати назив српскохрватски језик, који су, и пре распада бивше СФРЈ и пре рата, одлучно одбацили Хрвати, а за њима, мање одлучно, и – Срби (Законом о службеној употреби језика и писама, “Службени гласник РС”, број 45/1991), мада је сложени назив остао у Уставу Републике Србије (“Службени гласник РС”, број 1/1990). Још мање су се, у насталим приликама, могли опредељивати за оделите називе – српски и хрватски (језик), без обзира на генезу тог језика.

1.3. Зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци, – није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и они и њихов језик. Аустроугарска је после Берлинског конгреса (1878) покушавала да називом Бошњаци и атрибутом бошњачки “покрије” све три вере, историје и културе, и све три етно-конфесионалне групације, али то није ишло. Сада је, с Дејтонским споразумом (1995), та ствар прошла, али с разумљивом редукцијом, тј. са свођењем Бошњака на муслимане, потомке исламизираних Словена “на овим просторима”. Муслимани су, као и њихови хришћански суседи, својевремено, за домаће исламизиране судржављане, заправо суседе, сусељане и суграђане, (о)лако употребљавали одредницу Турци, мада ти “Турци” нису владали турским језиком, којим су говорили само спољни представници режима и њихови повлашћени домаћи миљеници. Турци су одавно отишли, али су остали засади њихове вере, историје и културе, мада не и њихов језик, осим, наравно, у виду лексичких позајмљеница.

1.4. Муслиманима/Бошњацима не може се, и кад би се хтело, забранити да свој језик, у своме језику, зову како хоће, дакле (и) босански, као што Словенцима и Словацима нико не брани да свој језик зову, изговарају и пишу изворно, готово једнако (slovenski, односно slovensky), дакле такорећи свесловенски, што су за Словенце прихватили нпр. и Хрвати, па и Руси (хрв. slovenski, рус. словенский), али то не важи за Словаке (хрв. slovački, рус. словацкий). У српском језику, као што је познато, језик Словенаца назива се словеначки(м), а језик Словака – словачки(м), док код нас свесловенски атрибут гласи – словенски. Нема, дакле, ниједнога (социо)лингвистичког разлога да се стандардни језик данашњих муслимана/Муслимана/Бошњака – који је изворно варијанта српскога стандардног језика (данас с нешто уочљивих хрватских украса, махом у лексици и стилистици, и с новом бујицом турцизама, која, с пуном обновом фонеме х и где јој јесте и где јој није по етимологији место [нпр. аждаха, худовица], продире у трећи, бошњачки, језички стандард) – назива босанским језиком, не барем у оном језику што, након распада српскохрватске стандарднојезичке заједнице, (п)остаје српски. Назив српски језик и његова службена употреба уставне су категорије (Устав Срј, Устав Рцг, Устав Републике Српске), поближе одређене у двама републичким законима (Закон о службеној употреби језика и писама, у Србији, и Закон о службеној употреби језика и писма, у Српској).

* * *
Кад је посреди нормативна употреба речи сат и час, ствар није, ни изблиза, тако једноставна.

* * *
Супротно неким очекивањима која полазе од друкчијих претпоставки, стандардизацијом се ништа не забрањује нити укида, а још се мање “спаљује” оно што постоји у људским главама и њиховим језичким творевинама, запамћеним у књигама, часописима и новинама, на целулоидним тракама, дискетама и компактним дисковима. Њоме се само утврђује одговарајући распоред језичких јединица у јавној употреби, особито оној којој се придружују придеви званична, службена (употреба језика). Забранама би се могли постизати слабији учинци него аргументованим препорукама, јер огрешење о језичке норме, за разлику од кршења законских, не повлачи санкције. Међутим, особе које се одликују познавањем и поштовањем језичких норми могле би, у бољим друштвеним приликама, стицати више јавног угледа и других погодности, као, уосталом, и другде, нарочито у развијенијем свету.

* * *
Одговоре су припремили Бранислав Брборић и Иван Клајн, чланови Одбора за стандардизацију српског језика, и Предраг Пипер, члан Комисије за синтаксу.

* * *
Предлог одлуке прихваћен је на седници Комисије за односе с јавношћу и решавање неодложних питања 13. фебруара 1998. године. Одлука ће бити упућена члановима Одбора за стандардизацију српског језика и оснивачима Одбора. Објавиће је часопис Језик данас, у складу с Пословником Одбора.

======================================

СРПСКИ КОМЕНТАР НА АНТИСРПСКУ ТЕХНОЛОГИЈУ СТВАРАЊА НОВО ЈЕЗИКА

ДЕЛЕГАТИМА СКУПШТИНЕ ДИЈАСПОРЕ
СРПСКЕ И СРБИЈЕ И СРБА У РЕГИОНУ

08.02.2013.

Поштовани делегати,
Иако су компетенције Скупштине дијаспоре непрецизно одређене, уопште се не зна кога Ваше одлуке и у којој мери обавезују, већ се заборавило када сте се последњи пут састали, а зна се да на последњој Скупштини нисте донели ни једну једину одлуку, дозволите да вам изразим високо поштовање за бригу о свом роду и народу, и да се придружим у дискусији поводом размене писама на тему ЈЕЗИК НАШ НАСУШНИ.

Као што то обично бива у току дискусије се заборави око које је ситнице све почело. Зато дозволите да поновим.

Бивши делегат Скупштине дијаспоре је приговорио садашњем зашто препоручује сајт (Kolega V. preporučuje nam da sačuvamo link http://www.ebritic.com/?page_id=226564 kao „Pravi srpski informativni sajt“.Ako je stvarno „pravi srpski“ nameće se logično pitanje zašto nema ni jedne srpske reči?)

Из ове опаске изродила се расправа која показује озбиљан ДРЖАВНИ ПРОБЛЕМ да У РАСЕЈАЊУ, због систематске деструкције из матице, и процеса асимилације, друга и трећа генерација НЕ ЗНАЈУ ДА КОРИСТЕ СРПСКИ ЈЕЗИК.

Зашто је то не само питање очувања српске припадности у расејању већ и озбиљно државно питање је јасно не само зато што и реч припадност и реч држава у западним језицима потичу од једне исте латинске речи status.

Реч држава/државност је везана за латинску реч status, што означава положај или прецизније речено припадност и то пре свега припадност појединца друштвеној целини. Одатле се у западним језицима за државу пре свега користи термин state (енгл.), der Staat, Rechtsstaat, Bundesstaat (нем.), stat дански), Estado (шпан.), estado (порт.), stato (итал.), stat, keiserdømme, land, rike, velde (фин.) а само на језицима који не припадају територијалној цивилизацији κράτος (грч.), állam (мађ.). У древна времена припадност појединца се одређивала пре свега кроз припадност роду. Али 509. г.п.н.е. у Риму је извршена тзв. Римска револуција када је уместо рода припадност је почела да се одређује преко појма територије а Римски сенат је прогласио правило „Сви грађани Рима су Римљани“, који и данас влада на Западу „Сви грађани Француксе су Французи“ те је то темељ сурове асимилације не само у Енглеској него и у свим брозовим сувереним републикама – државама, па и у српској Спарти сада МилоГори.

Ја сам се придружио овој расправи тиме што сам већ послао на editor@britic.co.uk ауторима сајта Бритић/ www.ebritic.com два текста: један на енглеском а један на српском из којих се сликом и текстом може научити КАКО ЈЕ НАСТАО КАПИТЕЛ и зашто се једна глупост коју је пласирао у првом веку римски архитекта Витрувије очувала дуго – управо зато што су иза ње стали римски императори којима се он и обратио на почетку свог славног рада „Десет књига о архитектури“.

И управо ту почиње други део ДРЖАВНИХ ПРОБЛЕМА који се тичу ЈЕЗИКА НАШЕГ НАСУШНОГ који је вољно покренуо господин Крецуљ.

У Београду у периоду од 28. до 29. септембар 2012. у Задужбини Илије М. Коларца, Архитектонски факултет у Београду и његов незамењљиви декан професор Мако су организовали Међународну конференцију АРХИТЕКТУРА И ИДЕОЛОГИЈА на којој је једини званични језик био енглески језик, због чега сам уложио протест организатору. Мако и њему подчињени професори не коришћењем српског језика прикривају своју неспособност да престану деци да предају латинске глупости не само око настанка капитела него и глупости о настанку свих основних архитектонских елемената и то управо због латинских идеолошких предрасуда, јер су сви архитектонски елементи настали из мировозрења/погледа на свет древних СлоВена „Све је Коло“ и сразмера кружног исечка (како је то проф. арх. Пеђа Ристић правилно за Лепенски Вир описао: „шестарење/постизање идеалне сразмере извлачењем полукружнице“) на коме се базира и кућиште Лепенског Вира и сваки петокуполни крстообразни храм.

Но и то што Архитектонски факултет као званична институција Београдског универзитета не пошту српски језик је минорно у односу на језиву ситуацију у Београду да се са муком може наћи натписи исписани азбучним/ћириличним писмом, као да смо у Београду окупираном 1915. године од Аустро-Угарске армије која је забранила употребу азбуке/ћирилице.

То што Срби друге и треће генерације у расејању НЕ КОРИСТЕ СРПСКИ ЈЕЗИК је алармантно и озбиљан друштвени проблем и како се види из корена речи ОЗБИЉАН ДРЖАВНИ ПРОБЛЕМ. То што (Архитектонски) факултет Београдског универзитета НЕ КОРИСТИ СРПСКИ ЈЕЗИК али користи државна средства да организује идеолошку конференцију на енглеском језику јер радове њихових професора нико не прима на озбиљним конференцијама по архитектури је проблеб државне благајне у најмању меру.

Али Ви који сте делегати у Скупштини Србије морате знати да државни органи и они који се у њима позивају на научне центре одсецају пола Србије од српског језика.

У прилогу Вам достављам Списак чланова Одбора за стандардизацију српског језика
којем је на челу од 25.1.2001. Иван Клајн, дописни члан САНУ, изабран за председника Одбора на предлог Милке Ивић, чији је муж нанео несагледиву штету српском језику кроз познати Новосадски договор.

То што је Иван Клајн, на челу Одбора за стандардизацију српског језика није проблем само због тога што њему словенска филологија уопште није специјалност (по професији је романиста), него управо због тога што је то хиљадугодишња технологија уништавања словенских језика, односно руског језика чији су водећи специјалисти за руски језик увек били странци (Де Куртена – француз, Фасмер – немац, Даљ – данац) који су уводили у руски језик по 50.000 страних речи, чиме се поноси и Клајн којем се у објављеним расправама о туђицама, безуспешно супротставља жива легенда српске литературе Миле Медић састављач „Завештања Стефана Немање“ (о српском језику, српском писму…).

И управо та технологија против српског/руског језика, која се у нашем трагичном случају назива „Иван Клајн“ тиме што је на челу Одбора за стандардизацију српског језика и задатку од брачног пара Ивић и ко зна кога још, је дала НАУЧНЕ ОСНОВЕ ДА ПОЛА СРБИЈЕ МОЖЕ ДА КОРИСТИ БОСАНСКИ ЈЕЗИК у сред земље Србије па је на тој научној основи Министарство Србије усвојило и правопис босанског језика односно правопис БОШЊАЧКОГ ЈЕЗИКА. Тај правопис ће користити у некадашњем срцу Србије – Рашкој, коју званична власт Србије назива Санџак, иако је то ознака административне поделе Турске па је и Београд био београдски санџак.

Пошто је ово моје приватно обраћање и мишљење молио бих вас да поставите ДЕЛЕГАТСКО ПИТАЊЕ (ако имате на освнову Закона о дијаспори и Србима у региону – то право да питате а посебно ако имате кога да питате) и разјасните питање новоЈезика не само на Балкану него и у земљи Србији у оквиру којих су латински емисари ИЗЊЕДРИЛИ из српског језика хратски, црногорски а и дејтонски БОШЊАЧКИ односно БОСАНСКИ не само на територији суверене БиХ него и на територији Србије.

Ја сматрам да се ово питање може решити само хапшењем Ивана Клајна и министра просвете и науке Обрадовића да објасне из затвора на темељима које науке из српског језика су створили тај измишљени дејтонски језик и по чијем налогу и за коју суму пара. Даље играње демократије по том питању је акт геноцида према српском народу.

Мирјана Самарџић се самном сигурно неће сложити јер сматра „da bi bili rezultati konstruktivniji ako bi nase energije trosili na produktivan rad vise nego na kritiku stalnu.“ али је молим да се као делегат у Скупштини Србије сконцентрише на овај проблем јер је у питању ОПСТАНАК СРПСКОГ ЈЕЗИКА И СРБА не у Енглеској и САД него у самој Србији!! Технологија потискивања се остварује не само прогоном 600.000 Срба из Српске Крајине и 200.000 Срба са Косова и Метохије него и потискивањем азбуке из брозове Црне Горе где је никад није било до 1941. године, где сад ниче милогорски језик, па ево и из Србији где почињу да уче бошњачки.

Као делегате српске желим да вас обавестим да је префикс БОС настао из идеограмског знака М, који се налазио у Винчи и очуван је на предивном крчагу из Винче али није означавао фонему М већ је био знак Боуки (просто речено рогови бика/боуки, које су древни КолоВени/СлоВени качили на свакој винчаснкој кући), који су архитекте из Венетије/Венеције очували на зидинама Кремља јер је реч Москва, по истом принципу скраћеница од МосКоВ-ија, што је као и Бос(Ве)нија/Боснија скраћенића од божанствена КолоВенија. Тако да је босански језик чиста измишљотина исто као и бошњачки језик, што је све продукт ТЕРМИНОЛОШКОГ РАТА који се хиљадама година води против српског народа, а који нико не примећује али Клајновци уредно стандардизују на штету српског народа. О Терминолошком рату можете прочитати на мом сајту www.bozidar.ru у делу http://www.bozidar.ru/rat_pojmovima.html

Удружење за заштиту азбуке ЋИРИЛИЦА из Београда је сакупило десет хиљада потписа за смену Ивана Клајна али без иаквог резултата јер то није човек па да се смени: то је незаменљива технологија уништења српског и руског језик.

Нажалост из Москве не само да нам не долази помоћ већ су безуспешни вапаји и Удужења за заштиту азбуке ЋИРИЛИЦА из Београда и обраћања Председнику Русије Путину: руске компаније у Београду и даље своје натписе и рекламу исписују искључиво латинским окупационим писмом. Зашто је то тако нико не може да схвати када се у русији користи искључиво азбука.

Због тога Вам достављам и закључке Међународне научне конференције НА ИЗВОРИШТУ КУЛТУРЕ И НАУКЕ на којој је тражено, као и на Годишњој скупштини Удружења за заштиту азбуке ЋИРИЛИЦА у Новом Саду, да Скупштина Србије пропише ОКУПАЦИОНИ ПОРЕЗ од 5% за све компаније које на територији Србије користе у јавној употреби латинско окупационо писмо јер је оно средство потискивања православних а онда и свих Срба.

АЗБУКА ЈЕ НЕРЕАСКИДИВО ВЕЗАНА ЗА ЛЕПЕНСКИ ВИР И ВИНЧУ КАО ИЗВОРИШТЕ СРПСКЕ/СЛОВЕНСКЕ И ЕВРОПСКЕ КУЛТУРЕ И ОНАЈ КО ПОТИСКУЈЕ АЗБУКУ И СРПСКИ ЈЕЗИК ПОТИСКУЈЕ ИЗВОРНУ ЕВРОПСКУ КУЛТУРУ, А ТАКО УВЕК РАДЕ СВИ КОНВЕРТИТИ.

Срдачно Божидар Митровић, доктор правних наука